Loading...
O Azerbejdžanu2019-07-02T10:51:07+00:00

Bogato nacionalno kulturno nasleđe Azerbejdžana, koje datira još iz antičkih vremena, objedinjuje u sebi najbolje tradicije Istoka i Zapada.

Postoji mnogo različitih izvora koji govore o drevnom periodu azerbejdžanske kulture. Vredni zapisi istoričara, proučavalaca folklora i etnografa, ali i ilustracije savremenih slikara, uvode nas u fascinantan i poetičan drevni svet obreda, igara, ritualnih plesova, narodnih bajki koje, pored specifičnog, dečje naivnog iznošenja fantastičnih priča, sadrže brojne i značajne istorijsko-mitološke motive.

Na teritoriji Azerbejdžana, takođe, nalazi se najstariji arheološki i paleontološki materijal, koji nesumnjivo potvrđuje da su na tim prostorima ljudi živeli još pre 1,7–1,8 miliona godina.

Tokom istorijskog razvoja u Azerbejdžanu su drevni kultovi (animizam, kult predaka, kult vatre i slično), još sredinom 1. milenijuma pre nove ere, bili potisnuti religijom zoroastrijanaca. Kao jedna od najstarijih religija sveta, zoroastrizam se oslanjao na koncept dualizma koji upravlja svetom (dobro i zlo, Ahura Mazda i Ahriman). U tom smislu je jedna od glavnih duhovnih obaveza pripadnika zoroastrizma bila donošenje izbora.

Novruz (u prevodu „Novi dan”) postao je jedan od najvažnijih praznika, koji slavi pobedu dobra nad zlom. U današnje vreme je Novruz izgubio smisao zoroastrijskog praznika. U Azerbejdžanu, danas, to je praznik proleća, koji pada na prolećnu ravnodnevicu 21. marta.

Veliku pažnju privlače sačuvani fragmenti uklesani u stenama Gobustana (nacionalni park kod Bakua, 7.000–2.000 p. n. e.), natpisi na pehlaviju, srednjopersijskom jeziku, koji još uvek postoje na sačuvanim delovima starih građevina, kao i zapisi i predmeti koji se odnose na drevne i moćne hrišćanske države koje su postojale na severu Azerbejdžana.

Već krajem 7. i početkom 8. veka, kada je najveći deo gradskog stanovništva primio islam, na teritoriji Azerbejdžana postojalo je mnogo škola, mekteba ili madrasa, gde se, uz Kuran, učio arapski jezik, matematika, medicina, astronomija, filozofija i druge nauke. Time je omogućen dalji napredak u svim duhovnim sferama, pa su tokom 11. i 12. veka, u vremenu preporoda Azerbejdžana, podignuti mnogi sakralni objekti (crkve, džamije), ali i mostovi, palate, utvrđenja, sistemi za navodnjavanje…

Neprocenjivo kulturno nasleđe Azerbejdžana čuva se u 150 muzeja i galerija u republici. Među njima su Muzej istorije Azerbejdžana, Državni muzej, Palata Širvanšah, Muzej umetnosti, Muzej tepiha i dekorativne primenjene umetnosti, Muzej azerbejdžanske književnosti. Postoji 4.650 javnih biblioteka, nekoliko stotina domova kulture, 25 državnih pozorišta, filharmonija, Muzička akademija, Akademija umetnosti i u mnoge druge obrazovne ustanove i ustanove kulture.

Azerbejdžan je oduvek bio zemlja pesnika. Još u vreme arapskog kalifata, predstavnici azerbejdžanske književnosti – Ismail Ibn Jasar (umro 1009. godine) i Musa Šehevat – pominju se u rukopisu iz 11. veka Kitab al-Aghani (Knjiga pesama) Abu al Faraja Isfahana.

Period od 8. do 10. veka obeležili su azerbejdžanski naučnici – lekari, pravnici… U Muzeju književnosti Azerbejdžana čuvaju se rukopisi pesnika i naučnika Hatiba Tabrizija, filozofa Bahmanijara (talentovanog učenika Ibn Sina (Avicene)), kao i nacionalni herojski ep Knjiga Dede Korkuta, nastao krajem 10. i početkom 11. veka.

Filozof Bahmanijar (993–1066) ostavio je rukopise u kojima raspravlja o obrazovanju, fizici, metafizici i logici (uz oslanjanje na Avicenina učenja), kao i raspravu o lepoti i sreći. Fragmenti njegovog glavnog dela Ketab al-Tahasil čuvaju se u rukopisnim fondovima u Londonu, Kairu, Teheranu, Bejrutu. Azerbejdžansku kniževnost takođe su proslavili briljantni pesnici Istoka, poput Nizamija, čije je petoknižje Khamsa s pravom uključeno u riznicu svetske književnosti, kao i njegovi savremenici Afzaladin Hagani, Mehseti Gendžavi, Muhamed Fizuli, Mola Panah Vagif, Huršud Banu Natavan.

Azerbejdžan je dao svetu velikog teoretičara muzike Safi al-Dina al-Urmavija, osnivača novog notnog muzičkog sistema u 13. veku. Al-Umravi i njegov sledbenik Abdulkadir Maragi omogućili su svojim radom procvat muzičko-teorijske misli na Bliskom istoku u 13. i 14. veku.

Maragi je bio veoma nadaren i svestran, školovani muzičar, pevač i izvođač na mnogim instrumentima. Pored muzičkih kompozicija, Maragi je stvorio dela koja su imala veliki uticaj na razvoj muzičko-teorijske misli. Engleski naučnik-orijentalista Anri D. Farmer nazvao je Maragija „poslednjim klasičarem” srednjovekovne nauke o muzici. Isfizari (15. vek) tvrdio je da Maragi ima tri talenta – muzičar je, umetnik-kaligraf i pesnik. U svom firmanu (uredba), Timur Lenk (1360–1405) nazvao je Maragija „padišahom svih muzičara”.

Formiranje azerbejdžanske opere i začeci simfonijske muzike (krajem 19 – početkom 20. veka) pre svega su povezani sa velikim – zaista nesvakidašnjim – muzičkim, umetničkim i društvenim aktivnostima Uzeira Gadžibejlija, osnivača moderne profesionalne muzike u Azerbejdžanu. Uzeir Gadžibejli je i tvorac prve opere na Istoku (Lejla i Medžnun, 1908). Njegovi saradnici su bili ugledni kompozitori M. Magomajev i Z. Gadžibekov. Azerbejdžanske opere i muzičke komedije su nastale na temeljima nacionalne usmene tradicije muzičke umetnosti i neposredno su vezane za usmenu tradiciju. Osnova muzičkog materijala prve azerbejdžanske opere je mugam. Mugam je muzički fenomen, ne samo nacionalne već i svetske muzike. Od 90 minuta muzike poslate američkim satelitom Vojadžer 1977. u druge civilizacije, 2 minuta i 20 sekundi zauzima mugam. Sredinom 20. veka u Azerbejdžanu nastaje posebna škola kompozicije (K. Karaev, F. Amirov, Hadžijev, S. Hadžibejli, Nijazi, S. Rustamov, T. Gulijev, A. Melikov, Dž. Džangirov, R. Hadžijev) koja je proslavila Azerbejdžan daleko van njegovih granica. Zlatnim slovima u tradiciju izvođačke umetnosti upisana su imena Bulbula, Rašida Behbudova, Vagifa Mustafe-Zadea.

Kara Karajev

Kara Karajev
(5. 2. 1918 – 13. 5. 1982)

Kompozitor, profesor, naučnik i publicista. Narodni umetnik Azerbejdžana (1959), član Akademije nauka i umetnosti Azerbejdžana (1959).
Diplomirao je na Državnom konzervatorijumu Azerbejdžana (1938) i na Moskovskom konzervatorijumu (klasa D. Šostakoviča, 1946).
Kara Karajev je autor baleta Sedam lepotica (1952) i Putem grmljavine (1958), tri simfonije, simfonijske gravire Don Kihot (1960), simfonijske poeme Lejla i Medžnun, simfonijske svite Vijetnam, 24 prelidijuma za klavir, Sonate za violinu i klavir i dr.

Fikret Amirov

Fikret Amirov
(22. 11. 1922 – 20. 2. 1984)

Bio je poznati kompozitor i nosilac priznanja Narodni umetnik SSSR (1965). Diplomirao je na Azerbejdžanskom državnom konzervatorijumu 1948. godine (u klasi B. Zejdmana). Komponovao je više muzičkih dela baziranih na azerbejdžanskoj narodnoj muzičkoj tradiciji (Shur, Kurd ovhsry (1948), Gulustan-Bayaty-Shiraz (1971)), operu Sevil (1953), miziku za balet Hiljadu i jedna noć (1973) i simfonije Nizami za gudački orkestar (1948), Azerbejdžanski kapričo (1961), Simfonijske igre (1963)…

Uzeir Hadžibejli

Uzeir Hadžibejli
(18. 9. 1885 – 23. 11. 1948)

Izvanredan kompozitor, muzikolog, publicista i profesor. Osnivač Azerbejdžanske profesionalne muzičke škole i nacionalne opere.

Narodni umetnik SSSR-a (1938), rektor Azerbejdžanskog državnog konzervatorijuma (1928–1929, 1939–1948). Autor je sedam opera, uključujući opere Lejla i Medžnun (1908) i Kjoroglu(1937), tri muzičke komedije, mnogih kantata, uvertira, pesama… Komponovao je himnu Republike Azerbejdžan (1918), autor je istraživačkog rada „Osnovi azerbejdžanske narodne muzike” (1945).

Opera U. Hadžibejlija Lejla i Medžnun prva je opera ne samo u Azerbejdžanu već i u celom muslimanskom svetu.

Minijatura

Jedno od priznatih remek-dela svetske umetnosti jeste azerbejdžanska srednjovekovna minijatura. Ilustracije za poeme Firdusija i Nizamija, kao za i dela drugih pesnika, napravljene od strane uglednih umetnika (Behzad i njegovi sledbenici) književne minijature, krase mnoge muzeje širom sveta (Velika Britanija, SAD, Francuska i dr.).

Najznačajniji sledbenik srednjovekovnih majstora minijature bio je Behruz Kengerli krajem 19. i početkom 20. veka.

U novije vreme umetničke slike Satara Bahlulzadea, Tahira Salahova, Mikaila Abdulajeva i Togrula Narimanbekova krase mnoge privatne kolekcije i muzeje širom sveta.

Dekorativna kamena plastika

Kamena plastika na teritoriji Azerbejdžana vrlo je rasnovrsna i sadrži kako skulpture u punoj plastici, tako i fascinantne reljefe i plitko urezane figure. Oduvek su strani putnici koji su posećivali Azerbejdžan bili iznenađeni obiljem neverovatnih reljefa sa figurama životinja, ljudi, tematskim ili geometrijskim kompozicijama, urezanim na fasadama kuća i nadgrobnim spomenicima. U stepama Širvana, Mugana, u ravnicama Karabaha, postoji mnoštvo skulptura. Neki od monumentalnih spomenika dostižu visinu od 3 metra i više. Pored čisto ceremonijalnih trenutaka, ovi spomenici veličaju ideju nepobedivosti i velikih mogućnosti naroda. Od srednjovekovne kamene plastike na teritoriji Azerbejdžana svakako treba pomenuti tzv. Bailovsko kamenje – reljef iz 13. veka na kamenim pločama koje su izvađene iz Kaspijskog mora.

Azerbejdžan je jedan od jedinstvenih regiona u svetu po proizvodnji tepiha. Ovde je vekovima umetnost majstora dostizala savršenstvo, i to kako u stvaranju najjednostavnijih tepiha i ćilima – palasa, tako i u umetnosti pravljenja najkomplikovanijih tepiha – halča.

Arheološka nalazišta potvrđuju da je na teritoriji Azerbejdžana umetnost tkanja ćilima bila poznata još u 9. veku pre nove ere. Azerbejdžan je danas u svetu podjednako poznat po tepisima bez vlakana (palas, ćilimi, sumah, zili, šade i verni) kao i po 600 vrsta vlaknastih tepiha koje su izrađivali majstori iz Gube, Širvana, Gendžea, Nagorno-Karabaha, Šuše, Tabriza i Ardabila. UNESKO je 2010. godine uvrstio azerbejdžanske tepihe u reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva.

Najstariji primerci keramike nastale na teritoriji Azerbejdžana datiraju iz vremena pre nekoliko milenijuma. Bogata kolekcija grnčarije Muzeja istorije Azerbejdžana sadrži artefakte iz bronzanog doba. Ovde su prikupljene čizmolike posude, bokali različitih oblika, posuđe… Lepo izrađeno i dekorisano posuđe, kao i nakit od metala, kamena, kosti, govore o procvatu zanatstva u doba bronze, a takođe o visokom umetničkom ukusu starih majstora. Treba napomenuti bogato oslikanu keramiku, pronađenu tokom iskopavanja srednjovekovnih gradova na teritoriji Azerbejdžana: Bajlakana, Bakua, Barda, Gendže, Šamahija. Mnogi predmeti su izrađeni uz savršenu veštinu, a njihova prefinjena elegancija čini ih pravim biserima primenjene umetnosti Azerbejdžana.

Azerbejdžan je prava riznica arhitektonskih spomenika. Na teritoriji Azerbejdžana nalaze se ostaci antičkih i srednjovekovnih gradova. Gradovi koji su bili centri zanatstva i kulture, poput Nahčivana, Kabale, Berdea (Partav), Gendže, Šabrana, Bejlekana, Šemahija, Halhala i drugih, od davnina su privlačili osvajače. O tome svedoče ostaci mnogih utvrđenja – tvrđava i kula – poput Čirahkala, Didvana i drugih, podignutih početkom naše ere i kasnije radi odbrane od invazije nomadskih plemena i stranih osvajača. U tom smislu posebno su značajni kompleksi odbrambenih građevina i palata na Apšerenskom poluostrvu: kula Mardakan, palata Širvanšah, Nardaran, Bilgah, i drugi. Simbol Bakua je Devojačka kula (znana, po legendi, i kao nepobediva) – osmougaona monumentalna građevina iz 12. veka, čija je visina 28 metara a debljina zidova u osnovi 5 metara.

Mnogobrojne bogomolje u Azerbejdžanu – hramovi, manastiri i crkve – sagrađene su u različitim periodima istorije. Od 12. veka počinje jačanje državnosti i razvoja gradova, pa u njima nastaju razne arhitektonske škole. Osnivač škole u Nahčivanu je Ajami ibn Abubakr Nahčivani, širom Istoka proslavljeni arhitekta. Njegovo remek-delo je desetougaoni mauzolej Momina-hatun, posvećen ženi Atabega Šamsadina Eldegiza, čija visina dostiže 34 metara. Grobnica je umetnički ukrašena složenim geometrijskim šarama i natpisima od keramike.

Pored Nahčivanske škole postojale su i Širvan-Apšeronska, Aranska i druge. Grandiozne kule, zamkovi, palate i druge zgrade nastale u periodu od 12. do 15. veka uvršteni su u zlatni fond arhitektonskih spomenika Širvana. Biser arhitekture Azerbejdžana, po oceni Uneska, na čijoj se listi svetske baštine i nalazi, svakako je palata Širvanšah u Bakuu (sredina 15. vek). Širvanšah palata je proglašena muzejem i pod zaštitom je države od sedamdesetih godina prošlog veka.

Tokom feudalizma izgrađene su mnoge palate i utvrđenja tatarskih vladara koji su boravili na teritoriji današnjeg Azerbejdžana. Remek-delo ovog perioda jeste palata Šaki hana (18. vek, delo Muhameda Hasana hana). Prednja fasada palate je ukrašena lepim vitražima i duborezima u drvetu, a njena unutrašnjost bogato je oslikana crtežima biljaka, životinja i ptica, geometrijskim arabeskama, scenama borbe i lova.

Azerbejdžan je oduvek bio raskrsnica važnih trgovačkih puteva. Na putevima ka gradovima i važnim centrima izgrađeni su mnogi karavansaraji – konačišta za putnike. Najlepši se nalaze u Bakuu, na poluostrvu Apšeron, u Nahčivanu, Karabahu, Ganji, Šekiju, Fizuliju, Šemahi, i drugde. Značajno mesto među arhitektonskim spomenicima Azerbejdžana zauzimaju mostovi. Izdržljivost i danas očuvanih mostova (11–13. vek) svedoči o visokoj veštini azerbejdžanskih arhitekata.